haloo
Zazvonio je telefon. Dugo je zvonio. Konacno se javio.
On: Halo!
Ona: Cao, ja sam. Dugo se nismo culi, jako dugo.
On: Ne mogu vjerovati da si to ti, ali prepoznajem ti glas, da.
Ona: Da, predugo. Predugo sam oklevala da okrenem tvoj broj. Ni sama ne znam kako sam se na to natjerala sad.
On: Da.
Ona: Našla sam tvoj novi broj Sva sreca pa nema puno muškaraca s tvojim imenom.
On: Kako to da si nazvala?
Ona: Pa, htela sam te cuti, videti kako si.
On: Nakon toliko vremena da me pitaš kako sam. Dobro sam, ide nekako. Živi se dan po dan. A ti?
Ona: Dobro sam.
On: Lažeš, osetim ti po glasu. Nikada nisi znala lagati.
Ona: Tebi ne.
On: Da, to je uvek valjalo kod nas. Barem se nikada nismo lagali.
Ona: Znaš... ...nemam pravo to pitati, ali... je l’ se setiš ikada mene?
On: .....
Ona: Ne moraš odgovoriti, postavljam pitanja bez smisla. Previše je vremena prošlo. Imaš svoj život.
On: Naravno da se setim i nekada poželim da nije tako. Ali, uvek je isto.
Ona: Pitam se zašto sam to napravila. Zašto sam te otjerala od sebe? Nikad mi to nije bilo jasno. Možda sam se previše plašila da ceš biti kao i svi drugi, da ceš i ti otici na kraju, pa sam te otjerala. Tjerala te, a samo sam htjela da ostaneš.
On: I ja sam hjteo samo to – ostati.
Ona: Ja sam kriva za sve.
On: Ne, nisi ti kriva. I ja sam prebrzo digao ruke od tebe. Otišao da bi sada sjedio sam i razmišljao o tome kako je moglo biti da sam ostao.
Ona: (Tišina) I, kako si ti, jesi li oženjen? Imaš li porodicu?
On: ne
Ona: A, ti živiš sam?
On: Da. Živim sam. Naucio sam se na to. Navikne se covek kad mora.
Ona: Da, navikne se covek.
On: A, šta je s’ tobom?
Ona: Ja sam sama. Uživam kao i uvek. Dobro je.
On: Nikad se neceš promeniti. Ali, nisi sretna.
Ona: (Tišina)
On: Ne moraš mi to reci, znam te toliko. Mirnija si nego što si bila pre.
Ona: Pa, eto bilo je vreme da i ja malo odrastem.
On: Da, ko bi rekao da ceš i ti jednom odrasti i biti ozbiljna žena.
Ona: Da, morala sam i ja malo odrasti.
On: Znaš, cesto sam razmišljao o ovome. Sanjao da ceš nazvati, da ceš se pojaviti negde, onako iznenada. Zamišljao sam kako cu biti srecan ako te opet vidim ili cujem (Tišina) i jesam srecan, ali sam istovremeno i potišten.
Ona: Zašto?
On: Zato što mi je sad jasno da se neke stvari ne mogu vratiti na staro. Promenili smo se, nismo više kao prije Nismo više tako mladi i puni poleta, u stanju menjati sve.
Ona: Znam, znam da nije više isto, ali...
On: Nema tu više „ali", znaš to i sama. Ne moram ti to ja govoriti, odrasli smo.
Ona: (Tišina) Znaci... znaci, kad spustim slušalicu...
On: Necemo se više cuti, da. Necu te zvati, a neceš ni ti mene. Samo bi se povredili još više.
Ona: Znaci necemo se ni videti?
On: Necemo, to je bolje za nas oboje. Bolje da te ne vidim.
Ona: Htela bih te videti.
On: Nije stvar u tome da te ne želim videti. Želim to više od svega, ali znam da ne smem. Tako bi samo povredio sebe, a i tebe.
Ona: Znam. (Tišina)
On: Nisam te zaboravio, niti cu. Znaš to. Nikada te necu isterati iz svog srca, niti iz svojih misli. Tamo cu te cuvati dok sam živ.
Ona: (Tišina) Ali...
On: I nemoj se sada pitati zašto. Nemoj jedina! Tako je moralo biti. Sada bi najveca greška bila verovati da možemo nastaviti gde smo stali pre toliko godina.
Ona: Ne mogu dalje od onda. Od onog dana.
On: Znam.
Ona: Nisam htela da budeš nesrecan. Oprosti mi.
On: Nisi ti kriva. Ne možeš se kriviti što sam te zavoleo, previše zavoleo. Nisi ti kriva što ne mogu voleti drugu. Jednostavno je tako.
On: Draga, vreme je da se pozdravimo i da završimo s ovom mukom. Molim te, napravi to zbog sebe i zbog mene. Necemo se više kažnjavati. Ok?
Ona: Nemoj, nemoj spustiti slušalicu, molim te.
On: Nemoj plakati.
Ona: Volim te!
On: I ja tebe, ali ne možemo ovako. Ne možemo opet otvarati stare rane. Nemoj... nemoj misliti više na to. Živi život! Živi i sjeti me se kada spavaš, tamo možemo biti zajedno. Tamo te cuvam svake noci. Tamo imamo 22 godine i ništa nam se ne može dogoditi.
Ona: Ne želim ovo, ne želim da nestaneš.
On: Znam. Ni ja to ne želim, ali znam da je tako najpametnije. A, znaš i ti, samo što sada ne želiš to priznati.
Ona: Ne mogu spustiti slušalicu.
On: Onda cu ti pomoci još ovaj put, voljena. Pozdravicu te i reci ti da ceš mi uvek biti u mislima i srcu. Živi, sreco moja, živi! Volim te! Spuštena slušalica
Ona: I ja tebe volim.
Prošlo je 40 godina. Nisu nikada više razgovarali, niti su se videli. Onda je on umro. Na njegovom spomeniku, u donjem desnom ćošku, stajalo je malo ugravirano srce, a pored njega reci: Ovo je srce pripadalo samo njoj. Pored toga je stajao datum njihovog telefonskog razgovora. Tog hladnog zimskog jutra na grobu je klecala seda starica i tiho plakala. Suze su klizile niz njeno naborano lice, a njen dah je bio jedino što je bilo toplo. U naboranim rukama je držala jednu crvenu ružu. Dugo je tako nepomicno klecala. Zatim se nagela, poljubila ružu i stavila je na grob. Otišla je polako u daljinu. Polako... Polako, kao da ne želi otici. Svake je godine dolazila na taj dan i donosila ružu. Uvek bi se zadržala 15-ak minuta i opet nestala. Jedne godine starica nije došla. Nije bilo starice. Nije bilo ruže. Samo prazan grob i snega na njemu. No, te noci zvezde su neobicno jako sijale. Sijale su jer nije više bilo tuge, jer su konacno bili zajedno tamo gde su jedino mogli biti srecni zajedno – u vecnosti...
tako su oni cijelu noc dezurali
Svijet voli pobijednike voli zlatno znamenje kada si prvi svega si vrijedan. na tronu moze biti samo jedan.
svijet je pun hljeba...opet gladujemo
Svima vam se mozda desilo da neznate sta uraditi dalje kad vam konobar donese kapucino a pri tome ne donese casu vode. Sve je to vrlo jednostavno. I u par jednostavni koraka to mozete rijesiti
Svi smo učili u školi da je čovek postao od majmuna i samo od majmuna. i ja se nekad zapitam dali je to tako i bilooo mada sve manje vijerujekm u to a i vijera se suprostavlja tome. Ako je čovek nastao od majmuna, zašto su današnji majmuni odbili da postanu ljudi..A imamo i primijer koji je prije par dana poslala nam osoba koja je htjela biti anonimna . Slika pokazuje jos da majmuni nece zadugo postati ljudi.
. . 
SMS čiji je idejni tvorac Samir Mujagić nastaje 2001. godine u Sarajevu. Vrsta muzike s kojom se tada predstavlja publici brzo je ulazila u domove mlade populacije, jer je bila moderna, dinamična i posebno ono što se najviše traži, urbana. Samir Mujagić tada postaje kantautor u čijem studiju „Azra“ u Sarajevu nastaju veliki hitovi. Prvi studijski album izlazi pod jednostavnim nazivom „SMS“ 2002. godine. Na njemu se nalazi 10 pjesama od kojih su 3 postale najslušaniji hitovi radio i TV stanica širom regije. 
NECUUUUUUUUU 
svaki dan po markica vikendom i vise ,nabere se bogami podosta a nikad da se dobije uvijek ona prokleta jedna zafrka. 
NEKI KAZU TEKNIKA NEKI TEHNIKA PA JA POCE GOVORITI TEKNIKA"navratili me"
